Gradsko pozorište Jazavac

Bilten 3 – predstava FINE MRTVE D(J)EVOJKE, Beogradsko dramsko pozorište

Bilten 3 – predstava FINE MRTVE D(J)EVOJKE, Beogradsko dramsko pozorište

17.09.2020 09:55

ŠTA SE TAČNO PROMIJENILO?

Beogradsko dramsko pozorište: Fine mrtve d(j)evojke

Tekst: Mate Matišić

Režija i adaptacija: Patrik Lazić

Dramaturg: Jelena Jovanović

Igraju: Iva Ilinčić, Ivana Nikolić, Jadranka Selec, Milan Zarić, Paulina Manov Đurđević/Jana Milosavljević,  Ivan Zarić, Ivan Tomić, Daniel Sič, Slađana Vlajović, Vladan Milić, Zoran Đorđević i Mladen Sovilj

Scenografija: Patrik Lazić

Kostim: Višnja Žilić

Dizajn zvuka: Teodora Đurković

——————————————————————

Za komad Mate Matišića “Fine mrtve djevojke” čuli su vjerovatno i oni koji ne prate pozorište. U režiji Dalibora Matanića, postavljen je u zagrebačkoj Gaveli 2012. godine, dakle punih deset godina nakon premijere istoimenog filma. Velika prašina se digla zbog plakata za predstavu kojeg je kler Katoličke crkve, uz podršku raznih konzervativnih udruženja ocijenio kao krajnje uvrjedljiv za vjernike. Upravnik Gavele je, uprkos podršci stručne javnosti, povukao plakat – što je rezultovalo da Oliver Frljić povuče projekte koje je spremao u Gaveli. Kada je riječ o zabranama, vi ste, Laziću, imali iskustvo zabrane pozorišnog rada još u srednjoj školi, sa predstavom koja je govorila baš o ljubavi između dvije djevojke. Kako je to iskustvo uticalo na vaš budući rad, sve do diplomiranja na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu, s obzirom da ste tada bili u formativnim godinama?

Patrik Lazić: Ja sam baš ovaj tekst htio uzeti za tekst moje diplomske predstave baš zbog svega toga što se dešavalo. Ja sam, skupa sa tom svojom srednjoškolskom pozorišnom trupom, otišao da pogledam tu predstavu u Zagreb. To je na nas ostavilo veliki utisak i mi smo se vratili u našu gimnaziju u Puli želeći napraviti neku predstavu na sličnu temu. Tadašnja direktorka gimnazije je ocijenila temu predstave kao neprimjerenu za srednju školu i ta naša predstava je bila zabranjena. Mi smo nakon toga iz mladalačkog bunta i inata otišli da radimo predstavu van škole. Od nas sedamnaest, na početku, ostalo je troje – četvoro, na kraju.

Mi, koji smo ostali, izgurali smo tu predstavu. Sve  što se dešavalo je uveliko uticalo na mene da upišem akademiju. Nakon svega, na kraju studija, bilo mi je logično da se vratim tom tekstu i da sa njim, na neki način, zaokružim tu priču. Mene je, takođe, ovaj tekst privukao zato što je aktuelan i nakon 20 godina. Htio sam da vidimo gdje smo se pomjerili i dali zaista jesmo. Ne samo zbog pitanja homofobije, mislim da je ono najmanje važno u ovom tekstu. Privuklo me to što obrađuje univerzalna pitanja: Zašto je potrebno da nekoga mrzimo? Zašto iskaljujemo frustracije na drugima zbog nedostatka ljubavi u našim životima? Mislim da će ovaj tekst još dugo da traje jer je priča o našim mentalitetima.

Ovo je predstava koja je zaista iznenadila pozorišnu javnost, u prvom redu zato što je riječ diplomskoj predstavi – dakle o prvoj predstavi jednog mladog autora, u profesionalnim okvirima. Kada ste shvatili, u procesu rada, da će ova predstava možda nadići očekivanja koja su karakteristična za diplomsku predstavu?

Jadranka Selec: Pošto nismo znali za reditelja, nismo ga poznavali, mi smo se prvo zalepili za tekst. On nam se strašno dopao. Mislim da je izuzetan i da pola posla obavlja kada se pravi pozorišna predstava. Desilo se to da smo se svi mi ovde zaljubili u taj tekst i rekli smo, ovo ima da bude ne samo diplomska predstava – nego predstava koju ćemo mi igrati u našem pozorištu za ubuduće. Mada, mi nismo znali da će predstava biti ovako uspešna sve do samog kraja. Nisu nam dali da govorimo kako ćemo imati premijeru, govorili su nam kako to nije premijera nego diplomska predstava. Malo su nas stavili na stranu, ali to nas nije ništa uplašilo nego nam je dalo još veću snagu i volju. Sad se jako radujemo kada igramo ovu predstavu.

Ivan Zarić: Kada je reč o procesu stvaranja ove predstave, mi smo prošli kroz nešto što je bilo obeleženo idealnim uslovima pa sve do situacija za koje ne mogu da kažem da su bile ekscesne, ali svakako jesu bile, u kreativnom smislu, visoke temperature. Sve ono što jesu problemi ovoga komada, mi smo sve vreme rešavali velikom ljubavlju. Imali smo posla sa čovekom koji je rešen da diplomira sa jednim, jako teškim tekstom. On je divan kada se pročita, ali je prepun dramaturških zamki i nije lak zadatak. Ja mislim da smo uspeli zato što je on krenuo sa velikom ljubavlju, dakle nas je sve vreme držalo nešto što je u potpunoj suprotnosti sa temom ove predstave.

S obzirom da je riječ o diplomskoj prestavi, imali ste i mentora, čuvenog reditelja Egona Savina. Kako je njegovo mentorstvo uticalo na stvaranje ove predstave?

Patrik Lazić: Egon Savin je na Fakultetu dramskih umjetnosti jedan od posljednjih starih majstora zanata koji nas je tokom studija kao takav vodio. Na probama je svakako bilo drugačije kada znamo da dolazi Egon, barem meni, ali vjerujem i njima – jer mora da je ostala poneka trauma sa fakulteta (smijeh). Bio je zaista velika podrška. Mislim da je velika stvar to što smo, ne samo dobili njega kao mentora – nego smo dobili ansambl od dvanaest ljudi. To se zaista rijetko dešava. Ja sam to tražio, ali sam znao da su male šanse. Tu je bio presudan Egonov uticaj, jer kad imate takvog mentora, onda se na cijelu stvar drugačije gleda. Osim toga, svi glumci su željeli da ovo rade, niko ovdje nije zato što je imao neku obavezu. Njima je dan tekst i upravnik im je rekao: “Ko želi, može da radi!” Da ovo rade je bila njihova odluka i mislim da se taj entuzijazam vidi.

Ova predstava, uslovno govoreći, ima terapeutsku dimenziju s obzirom na to da se bavi mržnjom. Čini se da je i publika kao takvu prepoznaje, koliko je terapeutska za vas kao aktere predstave?

Ivana Nikolić: Svakako jeste. Ja kao gledalac, nažalost, sve manje gledam predstave koje me nateraju da se zapitam nešto, ili da osetim nešto. Obzirom da se ova predstava bavi stvarima koje svi ljudi nose u sebi, samo je pitanje da li ćeš da je otvoriš i proizvedeš ili ćeš da je blokiraš i odbaciš. Tako da ja, svaki put kada treba da odigram ovu predstavu, odnosno kada je odigram, ja se osjećam ispunjeno.

Smatrate li da je situacija kada je riječ o seksizmu, homofobiji, šovinizmu, rodnom nasilju jednako loša kao što je bila 2002, kada se pojavio film, ili deset godina kasnije, kada se pojavila predstava?

Slađana Vlajović: Ako je ovaj tekst promijenio makar jednog gledaoca, onda je to veliki uspeh. Ovo jeste društveno angažovana predstava, svakako ne politički angažovana. Homofobija jeste bila neka polazna tačka, ali smo se razvijajući predstavu distancirali od toga. Interesovao nas je društveni presek i sve devijantnosti i deformisanosti oslikane kroz taj komšiluk. Komšiluk koji je pokuljao sa tom svojom mržnjom. Mora se poći od ličnog angažmana.

Iva Ilinčić: Imate potpuno bizarnu situaciju na Balkanu, u smislu da smo mi baš tempirana bomba. Vrlo je lako izazvati sukob. Mislim da se postavlja pitanje svijesti koja treba da bude na nekom dubljem nivou. Promijenjena u svojoj osnovi.

 

Pratite nas

Rezervacije

Rezervacije na tel. 051 462-887
(od 10h do 14h)
E-mail: gpjazavac@gmail.com
ili u inbox Page-a na FB.

Banka partner